I mnogi, nakon usvajanja, rekoše da Srbija konačno dobija zakon koji će reformisati zadrugarstvo u Srbiji i doprineti da srpski seljaci konačno dobiju svoje organizacije preko kojih će, bolje organizovani, nastupati na tržištu. Da li je baš tako? U traganju za odgovorom nastao je ovaj tekst.

Oni koji obelodaniše nova rešenja u javnosti naglašavaju da je za osnivanje zadruge sada umesto deset potrebno pet fizičkih lica (da li je to najvažnije?) i da je konačno rešeno pitanje upisa zadružne svojine u evidencije o nepokretnostima, pa će zadruge moći da se kreditno zadužuju garantujući svojom (zadružnom) imovinom.

Zaboraviše da napomenu da je, zbog neprimenjivanja ranijeg Zakona o zadrugama,zadružni pokret u Srbiji u prethodne dve decenije ostao, po grubim procenama, bez dve trećine nepokretne imovine koju država nije htela da vrati zadrugama već ju je,pod imenom društvene svojine, prodala u postupku privatizacije onih firmi kod kojih se ta imovina zatekla u momentu privatizacije. Dakle pitanje zadružne svojine rešeno je tako da je zakon legalizovao pljačku. Pljačka je pljačka, pa makar da ju je počinila i država svojim činjenjem ili nečinjenjem.

Zaboraviše takođe da napomenu da zakon ne garantuje da će preostalom (neopljačkanom) zadružnom imovinom upravljati seljaci. Zakonodavac je dao za pravo da status zadrugama održi i stekne svako fizičko lice koje se bavi istim poslom kojim se zadruga bavi. To praktično znači i traktorista i magacioner i knjigovođa i direktor. Vidite li među njima srpskog seljaka?

Zakonodavac, ne samo da je legalizovao pljačku zadružne imovine, već nije pravio ni analizu primene sada već nevažećeg Zakona o zadrugama (1996) sa aspekta uticaja i ostvarivanja upravljačkih prava od strane onih zbog kojih zadruga treba da postoji. Da jeste, isključio bi pravo radnika zaposlenih u zadrugama da održe status zadrugara i upravljaju zadružnim poslovima i to pravo preneo isključivo na seljaka-zadrugara. Pošto to nije uradio, seljaci će i dalje u zadrugama koje imaju imovinu biti prisutni u dekorativne svrhe. Da li će to biti stvarna zadruga ili samo će se zadrugom zvati?

Dakle, stvarni upravljači i gospodari zadruga koje imaju nasleđenu imovinu biće i dalje zaposleni u zadrugama. Ali nad takvim zadrugama, u novostvorenom zakonskom upravljačkom ambijentu, nadvila se nova opasnost. One će se kreditno zaduživati garantujući vraćanje kredita zadružnom imovinom. Da li, dugoročno, možete pretpostaviti ishod datih garancija?

Zakon je učvrstio poziciju postojećih zadružnih saveza sprečavajući zadruge da, ako ih ima manje od deset nezadovoljnih radom postojećeg, osnuju novi zadružni savez. Time je onemogućio nove specijalizovane zadruge da formiraju specijalizovane zadružne saveze.

Umesto da uvede konkurenciju u poslove zadružne revizije, zakonodavac je ekskluzivno pravo vršenja zadružne revizije dao postojećim zadružnim savezima. Ograničavajući cenu zadružne revizije na simboličnu sumu, sveo je zadružnu reviziju na formalizam. Nevidljivom niti povezao je članstvo zadruge u zadružnom savezu koji vrši reviziju sa vršenjem ove važne funkcije. Kad postoji članstvo, postoji i obaveza plaćanja članarine, pa kad se to ukomponuje sa revizijskom funkcijom zadružnog saveza, dobija se ono što i sada imamo, a to je da promena nema. A bez promena nema reformi.

Ali navedena pitanja nisu jedina koja bi, zadružnim zakonom, trebalo da budu drugačije uređena, kako bi ova, u evropskim okvirima, veoma značajna oblast privrede doživela stvarne i potrebne reforme. Više o tome nekom drugom prilikom – možda ako neki novi zadružni zakon budu pisali ljudi koji stvarno razumeju zadružne principe i njihovo funkcionisanje u zadrugama.

I na kraju ovog teksta postavimo sebi najvažnije pitanje: Šta seljaci u Srbiji dobijaju novim Zakonom o zadrugama? Odgovor je jednostavan – isto što i do sada. Sa ovakvim rešenjima Zakon o zadrugama njima ne donosi NIŠTA.

Da li je NIŠTA motiv da se priključe postojećim ili osnuju nove zadruge? U ovom trenutku samo je jedan odgovor: priključiti se samoinicijativno neće ili im to neće dozvoliti oni (zaposleni) koji su već u zadrugama. Možda će potrebu za sticanje statusa zadrugara osetiti tek kad ih tržište na to natera. Neće li tada već biti kasno jer će i ovo malo imovine koja je preostala od prethodnih generacija zadrugara nestatipostajući vlasništvo poverilaca onih zadruga kojima danas i ubuduće upravljaju zaposleni radnici?

Oni kojima će zadruga stvarno biti potrebna na kraju ovakve zadružne reforme neće pojedinačno imati ekonomsku snagu da obeleže neki novi zadružni početak. Biće to, nažalost, kraj zadružnog pokreta u Srbiji.

Treća zadruga u svetu osnovana je 1846. godine na prostorima sadašnje Srbije(„Gazdovsky spolok“ Bački Petrovac). Srbija je bila jedna od deset država osnivača Međunarodnog zadružnog saveza. Zadružni pokret u Srbiji do II svetskog rata bio je jedan od najrazvijenijih i najnaprednijih zadružnih pokreta, ne samo u Evropi, nego i u svetu.

Milovan Vitezović je pre dosta godina napisao: „Istorija nam je bila učiteljica života, a onda su došli neki manijaci i silovali našu učiteljicu.“ Mi dodajemo: desilo se to nekoliko puta u drugoj polovini XX i prvim decenijama XXI veka.

 

Agrarni analitičar Đorđe Bugarin, Agromedia.rs